Neško Milovanović, fudbalski trener, govori o svojim igračkim danima, neraskidivoj ljubavi prema fudbalskom klubu Radnički 1923 iz Kragujevca, problemima sa kojima se susreće u svom trenerskom poslu, stanju fudbala u Srbiji, kao i o tome gde su nestale mlade ,, zlatne generacije“.

 

U jednom životnom periodu došli ste u fudbalski klub Radnički 1923 iz Kragujevca. Koji osećaj je u Vama preovladao dok ste prvi put čekali u tunelu da izađete na teren?

– Dok sam igrao u FK Borac iz Čačka, u tom periodu FK Radnički 1923, vodio je Slavko Vojičić Džo, kada je bila legendarna utakmica Kikinda – Radnički za ulazak u Prvu B ligu, gde se pojavljuje interesovanje za mene i mog brata Gorana Milovanovića, da dođemo u Radnički iz Kragujevca. Na poziv ljudi iz kluba, otišli smo zajedno na razgovor i vrlo brzo se dogovorili oko svega. U našoj generaciji nije postojao igrač koji nije voleo Radnički. Igrao sam za slavu, ne za novac. Kada sam došao u klub, postajem blizak sa Ognjenom Koromanom, koji mi je rekao nakon 6 meseci kako je pomislio na prvom treningu : ,, Koji je ovo majstor fudbala“, iako je bio skroz nepoverljiv kada me je video. Prosto Radnički treba da osetiš, imao sam priliku da ga osetim kao igrač, kasnije kao trener, da osetim navijače, koji su postali moja braća sa kojima i danas održavam kontakt, jer Radnički je ljubav za mene.  Momenat mog prvog izlaska, sećam se bila je kiša, pogledam u brata, u drugare koji su igrali u tom periodu, u pun stadion, to navijanje, dodir sa loptom i taj momenat kada sam kročio na teren, bio je neverovatan. To je fudbalski doživljaj koji svaki igrač treba da doživi.

Da li je jedan od ključnih problema upravo taj što igrači ne mogu da osete klub, jer neminovno je da imamo više inostranih igrača nego naših momaka?

– I ja sam se u tom periodu vodio kao stranac, morao sam negde bolje da igram i da se dokažem u odnosu na one koji su bili iz Kragujevca. U to vreme nije bilo inostranih igrača kao danas, gde mislim da se danas degradiraju naša deca, odnosno omladinske škole. Nemam ništa protiv dovođenja stranaca, jer sam i ja radio u inostranstvu, gde sam moram da naučim njihov jezik, dok danas inostrani igrači su ovde samo zbog novca. Naše dece danas nema nigde u Evropi, što je dovelo do same degradacije struke, upravo zbog tog masovnog dovođenja igrača.

Sezona ’97/98 donosi Vam 33 nastupa i 9 golova. Iste sezone ste se vratili u viši rang, koje su uspomene koje Vas vezuju za taj period?

–  Imali smo neverovatnu ekipu, mi smo bili drugari koji su se družili 24 sata. Živeli smo kao jedno.  Prvih sedam utakmica nismo imali rezultate, kada dolazi do smene trenera Slavka Vojičića, gde na njegovo mesto dolazi Slavoljub Paunović i dešava se jedan neverovatan fluid. Ono što moram da istaknem jeste da sam dosta naučio od Slavka Vojičića, gde mi je takođe bio trener u FK Javor Ivanjica, kada sam imao 16 godina. Iako sam sad trener i ne volim da se bilo koji trener smeni, u tom momentu se to pokazalo kao prava odluka. Mi smo bili jedno, borili smo se za taj tim i bili smo dobar tandem. Zato smo kasnije svi napravili velike karijere.

– Postoji jedna anegdota za taj period kada je bio rođendan Draganu Spasiću. Nakon odrađenog treninga pitamo ljude iz kluba, da li možemo da idemo na rođendan, nećemo izlaziti u grad, ali ako nas vide kasno uveče da ne bude problema. Dobijemo dozvolu, ali postoji problem. Niko od nas nema novca za poklon.  Moj brat Goran se doseti da u kovertu stavimo salvete i napišemo: ,, Dođemo ti svi po 50 maraka.„, i mi odemo na rođendan i sutra očekujemo  Spasićevu reakciju. Dolazi na trening i smeje se. To je nešto što se često setim i pričam drugarima. Između nas nije bilo sujete, zato smo napravili rezultate. U to vreme nisi smeo da prijaviš povredu, jer kada jednom ne igraš, teško posle stvaraš svoje mesto u timu. Danas igrači biraju utakmice koje će da igraju. Mi nismo birali, mi smo živeli za utakmice.

Legendarna utakmica protiv Spartaka iz Subotice, dovela je do punog Čika Dače, gde je preko 30 000 navijača prisustvovalo. Zašto je danas minimalna posećenost gledalaca?

– Nema kvaliteta i pojava nekih loših stvari u fudbalu. Danas trener samo predstavlja papir.  U tom vremenu na toj utakmici, naši ljudi su mislili da neće biti ljudi, pa su zatvorili južnu tribinu, gde su kasnije  otvorili i vrlo brzo se napunila. Oko stadiona je bilo šest prstena ljudi koji su bili oko samog stadiona i to je bila najposvećenija utakmica u istoriji FK Radničkog. Navijači su to prepoznali i uvek su bili uz nas. Lepo je kada vratiš klub u Prvu A ligu  posle 22 godine. I to zahvaljujuću ljudima koji su vodili klub, trenerima koji su nas trenirali, edukovali i dali nam sebe.

Smatrate se ,, zlatnom generacijom“, sa ogromnim naletom talenata i izgrađenim igračkim kadrom. Gde su nestale današnje ,, zlatne generacije“?

– Moram da Vas ispravim, jer prva ,, zlatna generacija“ FK Radnički je bila generacija ’69, a onda ’74, pa tek naša generacija. Ono što moram da istaknem, da su to rekli ljudi koji su u to vreme gledali fudbal, a ne mi. Ono što smo doživljavali, jeste da bude i do 3 000 ljudi koji dođu da samo pogledaju trening, dok za vreme utakmice stadion bude pun i da budu i po dva prstena, odnosno kolone ljudi oko stadiona. U to vreme smo zaista imali sve legende. Danas se ne pruža prilika mladom igraču da se razvije. Ono što je takođe problem, što igrači ne žele da rade na tehnici, odnosno Kerverov sistem. Svi veliki fudbaleri u svetu imaju jedan trening na osnovu Kerverovog sistema. Johan Krojf je rekao: ,, Nije fudbal žongliranje lopte, nego je fudbal u pravom momentu dodati svom igraču da na pravilnu nogu primi loptu.“

U utakmici protiv Zemuna, iako niste igrali, navijači su Vam pevali čitavih 90 minuta: ,, Neško Milovanović šalala… “ Da li ste u tom momentu shvatili da je vredeo čitav put odricanja i samog rada u fudbalskoj igračkoj karijeri?

– Fudbal je moj život. On me je upoznao sa mojom bivšom suprugom, koja mi je na svet donela dva predivna deteta, i taj momenat kada ne igram utakmicu, nego gledam  i čujem da neko skandira moje ime, to u mom životu neću zaboraviti. Jednostavno to je dokaz da se nisam sakrivao iza mog druga, nego kada je i bilo teško, igrao sam. Nisam igrao sam na terenu, nego je bilo nas jedanaest i sedam na klupi. Mi smo živeli da dobijemo utakmicu, odnosno, da klub dobije. Kada čujete da vam skandiraju ime, jednom fudbaleru, to je dokaz da ste jednom klubu nešto malo dali. Da li je to malo ili veliko, to znaju ljudi koji su u tom momentu dolazili na stadion, koji su nas edukovali, učili životu i načinu kako treba da se voli jedan klub.

 

 

 

 

 

 

Ulazite u trenerske vode i nešto kasnije u Vašem radu preuzimate FK Radnički u jednom specifičnom momentu. Koliko je izazovno doći u teškom periodu, prihvatiti postojeći igrački kadar i mentalno podići igrače?

– U tom momentu kada sam došao da vodim FK Radnički, imamo zabranu registracije igrača. Igrači su odlazili, tražeći druge klubove. Kada su me pozvali iz kluba, doživeo sam nikotinski šok, što retko ko zna, jer kada te pozove ljubav, ne možeš da odbiješ. Ljubav koja živi i dan danas. U tom momentu sam imao već gotov sastav, sa kojim ću raditi i jedan od kolega koji je bio u omladinskoj školi mi je rekao: ,, Neško, nije vreme sada da preuzmeš Radnički, izgorećeš“, a ja sam mu rekao: ,, Hajde ti sa mnom, a ja ću taj teret držati na leđima.“ Jedan jako specifičan period. kada smo imali u prvih osam kola dosta crvenih kartona, iako smo bili poslednji. U tom periodu mi imamo petnaest igrača iz omladinske škole, gde je npr. na utakmici protiv Crvene zvezde, kada smo pobedili, upravo  od osamnaest igrača u protokolu, četrnaest je bilo iz Kragujevca.

– Postoji ta jedna anegdota kada se igrala utakmica protiv Crvene zvezde, a to je kada smo se vraćali svratili  smo na jednu benzinsku pumpu da se odmorimo. Međutim, izašla je neka vest koja je bila notorna laž i onako u toj gužvi smo krenuli, a da vođa puta nije prebrojao igrače.  Posle nekoliko minuta mi zvoni telefon i ja vidim da me zove Vidović. Okrećem se i kažem: ,, Vidoviću, što me zoveš na telefon?“, kada čujem od igrača: ,, Šefe, Vidović nije u autobusu.“ Javljam se na poziv , a on mi kaže: ,, Šefe, vi ste mene zaboravili, ja sam bio u toaletu, ali ne brinite, tu je otac od jednog igrača koji će da me doveze do vas.“ Kažem vozaču da zaustavi autobus na auto – putu i da sačekamo Vidovića. On stiže i posle nekoliko minuta postaje prava euforija u autobusu. Fudbal je živa igra i iz dobre atmosfere između igrača se prave  i dobri rezultati.

Sa pojavom društvenih mreža, primećujemo da je izrazit pad motivacije u sportu. Koliko trenerski posao zahteva utemeljeno psihološko znanje i sam prenos na igrače?

– Nikad lakše nije bilo postati dobar igrač. Vrlo je malo kvaliteta i veoma lako mogu biti zapaženi. Mislim da je negde najveće pitanje trenera, da usadi igračima da negde ne treba da se bave šta su napisali mediji, već da budu usmereni na rad koji im zadaje. Postoje igrači koji mogu dobro da se nose sa pojavom društvenih mreža, ali postoje i oni koji vrlo brzo izgube fokus.

Neminovno je da se u srpskom fudbalu prečesto menjaju treneri, možda i pre nego što se da šansa spoznaje i upoznavanja igračkog kadra. Da li mislite da nemate adekvatan pristup rada i da to predstavlja jedan društveni problem?

– Izuzetno široka tema. Kod nas se ne daje dovoljno vremena i prostora treneru, hoćemo sve odmah. Retki su klubovi koji prepoznaju i daju priliku treneru da radi i nakon nekoliko loših rezultata. Potrebno je vreme da bi se stvorili rezultati. Gde radi trener duže, koji poznaje svoj posao, ima rezultata.  Prebrzim menjanjem, dovodi se do urušavanja integriteta tog trenera, kako onda očekivati da se trener razvija i da ga i dalje žele klubovi, ako im ne dajete priliku.

 

 Da li ima poštovanja između vas trenera i da li postoji sujeta u svetu fudbala?

– Apsolutno da postoji ogromna sujeta i mi ne poštujemo sami sebe.

2020. godine dolazite i u fudbalski klub Šumadija Aranđelovac. Koliko imamo izraženost mladih talenata u nižim ligama?

– Verovatno ste upoznati da je Aranđelovac iznedrio mnoge legende u fudbalu, koji su danas moji veliki prijatelji. Međutim, kada sam prihvatio poziv desila se Korona, gde se sam budžet znatno smanjio i sasvim normalno smo se razišli. Što se tiče mladih talenata, već smo spomenuli strance, zbog čega naša deca ne dolaze do izražaja.

Koliko znači ,, trenersko oko“ u odabiru igračkog kadra?

– Jednom prilikom mi je jedan naš vrhunski trener rekao: ,, Postoje treneri koji su do ograničenog fudbalskog prostora za nas trenere i ne vide dalje od te linije, a postoje i treneri koji su na klupi i vide sve.“  Fudbal je knjiga, gde treba u toku same utakmice videti šta je problem i reagovati u što kraćem roku.

13. Žoze Murinjo ima jednu fantastičnu rečenicu: ,, Pravim pobednike, ne savršene igrače.“ Zašto smo fudbal sveli na šematsku savršenost bez same volje igrača za ostvarivanje ličnih pobeda?

– Murinjo je svoj, ima stav i integritet ličnosti, zato je izjavio tu rečenicu. Da li su mu prostora za rad i napravio je rezultat. Opet se vraćamo na to da je potrebno dati vreme i prostor treneru da radi.

 Radili ste u inostranstvu, koje su prednosti trenerskog posla u inostranstvu?

– Izuzetna mi je bila čast da pored trenera italijanskog FK Milana u njihovom kampu u Bugarskoj, budem prvi trener koji u to vreme vodi ceo program za generacije od 6 do 21 godine. Kada znate da vredite negde je zaista privilegija.

 Život je jedna utakmica u kojoj niste sigurni šta će se odigrati u tih 90 minuta. Koju biste poruku poslali mladom životnom igračkom kadru?

– Rečenicom iz filma Montevideo, kada Boža Simović govori: ,, U životu nemaš dva poluvremena, u fudbalu imaš.“  Moja poruka mladim igračima i ljudima: ,, Ljudi volite se, ljubav je najlepša stvar na svetu,  jer život je kratak, dajte da živimo život.“

 

 

 

Redakcija Neona se ovim putem zahvaljuje Caffe ZEBRA u Čačku, na stvorenom prijatnom ambijentu koji nam je pružen da bi realizovali ovaj razgovor.