Postoje mesta koja vekovima čuvaju identitet jednog naroda, njegovo poreklo, stradanje i duhovnu vrednost, koja je uprkos velikim nedaćama opstala.

Na Kosovu i Metohiji se godinama dešava veliki progon srpskog naroda, ali 1999. godina ostaće upamćena kao pokušaj nasilnog brisanje duhovne baštine. Kao nemi svedok kulturocida i etnocida, koji se godinama sprovodi na Kosovu i Metohiji, gde su svirepo porušeni mnogobrojni pravoslavni manastiri i crkvi, izdvaja se putevoditeljica jednog naroda koja vodi ka sopstvenim korenima, a to je crkva Odigitrija u mestu Mušutištu.

Svetinja srpske vlastele

Ne postoje zvanične informacije u vezi završetka crkve Odigitrije u Mušutištu, ali se smatra da je bila sagrađena do 1320. godine. Na osnovu činjenice da je činila zadužbinu srpske srednjovekovne vlastele, podignuta za vreme kralja Milutina, smatra se da ova godina potpuno odgovara datim podacima. Sagrađena je u obliku upisanog krsta, u prepoznatljivom vardarskom stilu, tako predstavljajući  poseban dragulj srpske sakralne arhitekture na prostoru Metohije.

Na njenim zidovima nalazilo se oko pedeset kvadratnih metara izuzetnih fresaka, među kojima je bio i sveti Naum Ohridski, kao najstariji očuvani portret.  Do 1999. godine postojale su i freske svetog Pantelejmona, i svete ratnike Teodore, Tirona i Stratilata, kao i ikona Gospoda Isusa Hrista i Prečiste Bogorodice iz 1603. godine.

Na zapadnoj strani crkve se iznad ulaza nalazio uklesan ktitorski natpis, kao najstariji srpski epigraf, koji je glasio:

Поче се и сазида се божански и свечасни храм Пречисте Владичице Наше Богородице Одигитрије из темеља, у дане превисокога краља Уроша, трудом и старањем великог казнаца Драгослава, са Јеленом супругом својом и Станишом, сином својим, и Аном, кћерју својом, године 7823, индикта 5.

 https://www.youtube.com/watch?v=JhI_LMauiOI

Rušenje kao dokaz stradanja jednog naroda

Nasilno otimanje istorije, pamćenja, dokaza da je postojao narod koji se vekovima molio u Metohiji, obrađivao svoju zemlju i stvarao na istoj, dovelo je do velikog broja stradalih meštana, dok je najmlađa devojčica imala svega 5 godina. Prekinuti životi, ugašena detinjstva, porodice koje su nestale samo zato što su bile srpske, više od milion Srba nasilno iseljenih.. Zatim, uništeni hramovi, manastiri, groblja, voćnjaci, domovi i kulturna dobra. Sve to čini sistematsko uništavanje jedno naroda da je ikada postojao na tim prostorima.

https://www.youtube.com/watch?v=cn7YPhpjIys&t=158s

Istina se čuje iz tišine

Danas, oni koji su nekada rušili i skrnavili, krišom donose darove na mesto porušene svetinje. U toj tišini krije se nešto što niko ne može da sakrije – svest da je to sveto mesto. Čini nam se da su generacije koje su došle na svet, gde su njihovi preci činili ovaj vandalizam, kaju za učinjeno delo naneto nedužnom narodu. Međutim, imamo i dalje pokušaj nekih ,, istoričara”, koji tvrde da se srpske svetinje prisvoje i predstave kao njihove crkve.

Ali kamen pamti.

Freske pamte.

Zemlja pamti.

Odigitrija nije nastala u tuđem sećanju i molitvi, već u srpskoj srednjovekovnoj duhovnosti, u vremenu velikih Nemanjića i srpske vlastele i predstavlja deo neprekidne niti duhovnog prostora Srba na Kosovu i Metohiji. Istorija se ne može ukrasti, kao što se ni grobovi predaka ne mogu preseliti iz pamćenja naroda.

Svetinje su naš zavet

Crkva Odigitrija u Mušutištu danas možda nema svoje zidove, ali ima nešto mnogo čvršće – narod koji je pamti. Oni koji čuvaju od zaborava i uče svoju decu istinom.

 

Svetinje nisu samo mesto za molitve, to su temelji našeg identiteta.