Božidar Damjanović, mladi pravoslavni hrišćanin, govori o svom podvigu, izazovima sa kojima se susreće na putu ka manastiru Hilandar, kao i o podizanju svesti zajednice i očuvanju srpskog identiteta.

 

Preuzeli ste veliki podvig i uputili se ka Svetoj Gori u manastir Hilandar. Koji su glavni motivi?

– Glavni motiv mi je da prije svega motivišem ljude da se vrate na pravi put, jer smo ispali iz kolosijeka. Želim da ovom pričom promovišem prave vrijednosti i pokušam da bar dvije osobe vratim na duhovni trening, u jedan zdrav život i u Crkvu. Tako ću jedino smatrati da sam uspiješno obavio misiju.

Pokretač celokupne priče je zasnovan na sećanju Dragana Cigana, koji je izgubio život u Italiji, dok je spašavao decu iz vode. Da li sve češće zaboravljamo da se sećamo velikih heroja i koliko to nedostaje današnjem društvu?

– Dragan Cigan i njemu slični su istinski pravi heroji prvo srpskog naroda, pa onda i cijelog svijeta. Takvi ljudi trebaju da budu uzor svima, nevezano za vjeru i naciju, dok nažalost, nama su svi drugi važniji nego naš narod. Komunizam se izuzetno ukorenio kod nas, pa su sve češće obrazovane ustanove nosioci imena nekih komunista, koji je doprineo u zaboravu samog identiteta i nacije srpskog naroda. Voleo bih da oživim naše prave heroje i ne dozvolim da odu u zaborav.

Koliko nas hodočašće vraća u realnost i osvešćuje od virtualnog sveta?

– Na takvim putovanjima provodite vreme u molitvi i preispitivanju sebe. Takav put je izuzetno težak, jer stanete pred ,, ogledalo“ vaše duše i sagledate kakvi ste zapravo. Onda vam Gospod pokaže gde ste grešili, koga ste povredili svesno ili nesvesno, prebrzo osudili i to vas postidi, ponizite se. Molite za oprost, pokajanje i promjene na bolje. To je put koji vas približi Gospodu. Duhovne pjesme slušam čitavim putem i one me podsećaju da istrajem u ovoj nameri.

Kako je došlo do saradnje sa organizacijom ,, Srbi za Srbe“?

– Ušao sam u saradnju sa njima jer se svakodnevno bore za naš narod i svojim zalaganjem nas motivišu da i mi pođemo tim putem. Zamisao mi je da zajedno sa njima osvijestim ljude da se probude, da ne skreću pogled od drugih ljudi koji se trenutno bore sa svojim životnim izazovima. Ovo vreme je donelo da smo okrenuti samo prema sebi i nekako postali smo sebični na tuđu bol. Zajedno moramo da prigrlimo i pomognemo našoj braći i sestrama kojima je potrebna pomoć. Mislim da svako od nas može da se odrekne kutije cigareta, nekoliko kafa ili loto listića, kako bi nekome uljepšao bar jedan dan.

Pomenuli ste da ste se uputili sami na put, kao naši Sveti. U današnjem vremenu često smo zaboravili na taj izvor blagoslova,  ostati sam sa Gospodom i u svojoj molitvi. Da li mislite da je to uzrok današnjih bolesti, manjak okretanja prema duhovnom životu?

– Želim da živim časno kao naši preci, i da izgubim život na ovom putu ne bi mi bilo žao, onda bih znao da ću časno otići i za pravu stvar. Vodim se rečenicom: ,, Bolje meni smrt u podvigu, nego život u stidu.“ Okrenuli smo se od svega istinitog i vrijednog. Svaki novonastali trend koji nam se nametne, prihvatamo raširenih ruku, dok se svih naših vrednosti odričemo i stidimo. Ne želim da budem deo sistema koji podržava većina. Želim da hodam uspravne glave i da na tom putu osvijestim mnoge da se vrate Gospodu.

https://www.instagram.com/p/DV6ic9zCC8o/

Izabrali ste poprilično dugu i izazovnu relaciju od Čelinca u Republici Srpskoj do manastira Hilandar na Svetoj Gori. Vremenski koliko je bilo potrebno pripremiti se za ovu misiju?

– Ljudi nisu svesni koliko je to ustvari zahtevan put i sa čim se čovjek sve susretne. Bavim se sportom cijeli život ali takvu vrstu bola, kada sam se prvi put uputio na hodočašće, nikada prije nisam osjetio. U tim situacijama ne postoji hrabrost, muškost, spremnost… to su situacije gde su mi suze su dosta često išle od bolova. Imao sam veliku upalu i jednu noć kada sam stigao u smještaj, nisam mogao da se oslonim na noge, u toalet sam išao na koljenima. Pola stopala je u otvorenim ranama. Sve se to izdešavalo najviše mojom krivicom jer nisam imao iskustva, sada se nadam da će biti puno lakše. Dešavaju se nepredvidive situacije od otvorenih rana pa do pogrešnih mesta. Jednom prilikom me je navigacija odvela drugim putem tako da sam greškom završio na planini od 1100 m nadmorske visine, bez signala za poziv. Jedna greška je mogla da dovede do toga da bude jako kobna po mene, jer bih onda morao da prespavam na planini koja je puna divljih životinja, a jedan deo još uvjek je i pod minskim poljima. Koliko god bilo izazovno nekako vas Gospod uvjek pripremi za taj put i kada dođete do svoje granice izdržljivosti, gde više ne možete dalje, osetite taj vetar u leđa i jednostavno nastavite naprijed.

Vladika Nikolaj Velimirović kaže: ,, Ljubav se žrtvuje i ne oseća žrtvu kao davanje, no kao dobijanje.“ Koliko se danas istinski žrtvujemo jedni za druge?

– Mi se danas lažno žrtvujemo i jedni za druge i za sve ostalo. Sve se svelo na uslovnu ljubav. Spremni smo da pomognemo svakome samo pod uslovom da nam to bude uzvraćeno. Pravo srce i prava vjera nas tjera da pomažemo drugima i ne očekujemo ništa zauzvrat. Kada tako počnemo da živimo biće nam puno olakšano.

Ostavljate dubok i neizbrisiv trag za sobom. Kako ljudi mogu da prepoznaju taj trag?

– Najlakši način je praćenjem mog puta preko društvenih mreža. Ljudi mogu da se uključe dijeljenjem video klipova, kako bi došli do što većeg broja pregleda, a samim tim i što više donacija.  Potrebno je da na vreme učinimo što je do nas i da mislimo jedni na druge.