Milan Ružić, srpski pisac i kolumnista govori o svom književnom putu, društvenim problemima, duhovnom osiromašenju srpskog naroda i o delima koja potvrđuju moć reči.

 

 Objavili ste knjigu ,, Naše su samo reči“. Koliko odjek naših reči može da promeni sam tok nametanja vrednosti ovog vremena?

– S obzirom na to da se nalazimo u vremenu postknjiževnosti, pa i postistine, barem ovo vreme tako nazivaju, iako se ja sa tim nazivima ne slažem, tačnije, sa istinitošću njihovog značenja, trebalo bi da smo svi već izgubili nadu u reči i književnost. A samim tim ako neko u takvom svetu objavi knjigu i još se time aktivno bavi, da budem precizan, književnošću i jezikom, taj uprkos današnjem materijalnom nevrednovanju tog sveta, mora da veruje u to, jer ne vidim zbog čega bi se drugo bavio navedenim stvarima. Apsolutno sam vernik u moć reči i težinu izrečenog, pa taj naslov knjige u stvari tome i služi – da pokaže i potvrdi ovu tvrdnju. Završio sam opštu lingvistiku i bilo bi neumesno da kažem da nisam vernik reči i trideset slova kao njihovih apostola. To je još jedna crkva u koju ne može ući materijalizam, niti nam je mogu oteti. Sve drugo bi mogli prisvojiti, ali reči mi nikada i niko ne može oduzeti. Po rečima, tačnije, onome što one znače i delima kojima smo ih obukli, razlikovaćemo se sutra od svih ostalih. Uostalom, da svi zaista misle da reč nema snagu, ne bismo se opet obreli u sistemu u kom se zbog reči strada, bilo politički, bilo na drugi način.

 Sve više je izražena ,, pasivna agresija“ , kod mlađe populacije. Šta je uzrok nestanka komunikacije?

– Sve ono što su mladi nasledili, nasledili su od nas. Tome nas uči i nauka… Dete imitira odrasle i odatle njihova devijacija ako je uopšte ima. Mlad svet prvenstveno dobija svoje iluzije, a tek kasnije, sazrevanjem, i svoje mišljenje zasnovano isključivo na prethodnim iskustvima, da ne kažem razočarenjima. Pasivna agresija je nešto što smo im mi dali, a oni su je usavršili, ali je ne bi imali bez nas, tako da ih za istu ne smemo ni kriviti. Zar nismo mi težili i maštali o video – pozivima, razgovorima na daljinu, spravama koje mogu stati u dzep, životu u inostranstvu, a ujedno i ,, viđenjima“ sa porodicom predveče preko Skajpa i tome slično. Oni su samo prihvatili to što smo mi želeli i dobili kao nešto normalno i u tome je veći problem, nego u samom prestanku komunikacije. Mene mnogo više brine što se svet više ničemu ne čudi, ne zapita se i ne veruje u čuda. Kada sam bio dete, a to ipak za ovoliki tehnološki raskorak nije bilo tako davno, govoreći u evolutivnom smislu, gledao sam čuvene ,, Nindža kornjače“ i oni su imale takozvane ,, kornjo – komunikator“ – spravu koja staje u dzep, a uz pomoć koje gledaš u onoga sa kim pričaš. tačnije, kao današnji video – poziv. Za nas je to bila potpuna naučna fantastika, ali eto, jako brzo je postalo naša realnost i ja se i dalje čudim kako je to uređeno, ali drugi su to prihvatili zdravo za gotovo, kao potpuno normalnu stvar. Bez zapitanosti, nema napretka ni pameti, a mi smo postali slepi i gluvi za sve, a naročito za čuda i čudom smatramo samo ispunjenje onoga što je nama potrebno.

Neminovno je da smo došli do projektovanja urušavanja mnogih insitutcija, među kojima je i obrazovanje, znajući da je to ključ opstanka. Koji je postojani razlog urušavanja sopstvenog identiteta?

– Moja ideja je da je internet odigrao ključnu ulogu. Nisam od onih koji ga ne koriste i ne tvrde da je važan za civilizaciju, ali jesam od onih koji su stava da je napravljen ne da bismo dobili pouzdane informacije, već da bismo bili zbunjeni. Prvo, postojanje interneta nateralo nas je na to da zaboravljamo stvari, jer postoji taj sajber – prostor u kom su sve informacije dostupne klikom na dugme. Drugo, on nam pruža informacije koje nikada nisu bile tačne i još ih potkrepljuju naizgled relevantnim naučnim člancima. Znate ono – dinosaurusi nisu postojali, Zemlja je ravna ploča, svemir ne postoji, Mesec je projekcija, svi živimo u nekoj fabrikovanom atmosferi itd. Internet je to potvrdio i oborio i mi sad ne znamo ništa. Sumnjamo u sve, a sumnjamo bez ikakvih znanja, već samo tako radi reda. I onda je logično da društvo koje više veruje u internet, nego u sebe, pa i u Boga, skrene sa staze nauke, saznanjem i zapitanosti, a kada skrenete s puta i gazite po prašumi, jer ste sami zabasali daleko, pa ko bi pri zdravoj pameti poverovao da u toj nigdini sad postoji neka SANU ili nekakav institut za ovo ili ono. Međutim, to je sve globalizam uključio u proračun, baš kao i Dals, šef CIA-e kao deo svog plana za evropske narode na razmeđi teritorija, politike i religije. Zaustaviti svaku iskru samostalnosti, kreativnosti i jedinstvenosti jednog prostora, naroda ili ideje i podvesti ih pod neprijateljske i opasne za globalističku agendu. To je sve stara priča u kojoj mi oduvek služimo da predstavimo negativce, mrzitelje progresa, zatucane varvare koji još uvek ne dozvoljavaju čipovanje dece, brak pre petog kolena i pobedu engleskog nad sopstvenim jezikom kojim se služimo stotinama godina. Previše je ovaj narod bogat istorijom da bi se uklopio u neznanje i površnost, zato nas valja i ukloniti.

Mi smo nacija sa izraženom empatijom, koja je danas u potrazi za radošću? Gde je izvor radosti?

– Empatija jeste bilo nešto što nas je krasilo kroz celokupno naše postojanje. Empatija i gostoljubivost. To smo ponovo probudili u onim prvim trzajima nečega što smo nazivali studentskom pobunom, ali to se opet nekako zagasilo i presahlo. Bojim se da je naša incidentna priroda, tačnije, ono što je nastalo ukrštanjem našeg identiteta koji su odlikovali slobodoljublje, hrabrost i poštenje sa onim koji smo fabrikovali nakon dvadesetog veka kako bismo opstali i tim ukrštanjem dobijen je ovaj današnji za koji nisam siguran uopšte ni kakav je. U njemu se vidi sve ono najbolje, ali je ono na najgori način ugušeno onim najružnijim koje je proisteklo iz potrebe za preživljavanjem u veku u kom smo ratovali šest puta. I ovo, novodobijeno, potpuno je usvojilo načelo materijalizma misleći da je to neka vrsta najblažeg prelaska na korporativni kapitalizam današnjice. Ali pogrešili smo… Odustali smo baš od radosti, od onoga što nije moguće kupiti. I sad kao večito uposlen narod zdravog duha, lutamo po ordinacijama psihologa i psihijatara u potrazi za radošću ili srećom, a radost i sreća nas sve čekaju u dečjim sobama zapostavljeni našom sebičnom potragom za „statusom” i bogatstvom koje nam, po ko zna kom podsvesnom načelu, ili iluziji, „pripada”.

 Vašim stvaralaštvom ostavljate neizbrisiv trag. Šta je pokretač Vaše inspiracije?

– Hvala Vam na ovom zapažanju. Raduje se ukoliko je ono tačno. Međutim, mene pokreće sve što vidim i čujem. Ne može se radoznao čovek dovoljno namisliti o onome što vidi i čuje svakoga dana. Stoga, ja u inspiraciju možda i verujem, ali moram priznati da joj nisam privržen, jer uvek mogu da pišem. Pišem u svojoj glavi, samo mi je potrebno slobodno vreme da sednem za sto i to zapišem. Ali, sve u svemu, mene pokreće ideja o ostavljanju nekakvog traga iza sebe i mogućnošću da se stane pred svoje dete čistog obraza i s ponosom ustvrdi da tata nije imao ništa sa razaranjem sveta koji je ostao na njegovom detetu da ga ispravlja, snaži i trpi.

Da li svaki naš životni ,,ožiljak“ priča priču o postojanosti?

– Sasvim sigurno. Mada, ja ožiljke, kao i sve drugo, vidim krajnje višeznačno. Ožiljaka imam dosta, kako onih pravih, vidljivih, tako i onih na srcu i ostalim delovima tela koje pate sa nama. Međutim, ožiljak je za mene savršena pojava. Imati ožiljak za mene znači oznaku da smo nepobedivi, a u isto vreme i upozorenje da smo ipak jako ranjivi. Pa zar onda i čovek po svojoj prirodi nije jedan veliki ožiljak, ako nikome drugom, onda barem Bogu koji od nas nikako da zaraste i zaceli od naših pogrešnih pobuda, činjenja i neverništva…

 Koliko je bio izazovan period od pera do izdavača?

– „Priče i ožiljci” su moja peta knjiga, stoga, taj put od ideje, pa preko pera i do izdavača sada je dosta lakši s obzirom na to da mi izdavači veruju i da moje knjige sa sobom nose određenu publiku i pažnju. Međutim, objaviti prvu knjigu je dosta teško, a drugu možda i najteže, jer ne znam nikoga ko se proslavio prvom knjigom toliko da bi ubedio izdavača da mu tako olako štampa drugu. E, tu u igru ulaze društvene mreže. One su jako dobar posrednik, iliti sporedni put, u dolasku do publike, pa samim tim i do izdavača koji danas najčešće mnogo više ceni ono što ćete mu vi doneti finansijski ili marketinški, nego ono što se u vašoj knjizi zaista i nalazi. Opet kažem, većini izdavača je to bitno, dok sam ja beskrajno zadovoljan Lagunom kao svojim izdavačem koji ozbiljno shvata sve od poslova marketinga, pa do usmeravanja pisca na stranu koja će i izdavaču i autoru doneti sve najbolje.

Ko je putokaz na našem životnom putu?

– Moj putokaz je pre svega ono svetlo koje vidim u očima svog sina kada nakon nečega što sam učinio stanem pred njega. Ako u tim očima nekada ne bude bilo svetla podstaknutog činjenjem mene kao roditelja, prijatelja, brata, stvaraoca i vernika, tad ću znati da sam zalutao u svakom smislu. Moj put je onaj kojim koračam ka svojim voljenima i ljudima za koje znam da me čekaju širom raširenih ruku, pa makar i svi stajali u mestu i grlili se zauvek na nekoj krivini ne otišavši nigde.

Zašto olako odbacujemo svoj identitet i tradiciju, zaboravljajući svoje korene i prihvatamo nametanje druge kulture?

– Zato što su nas, gorepomnuti globalisti, ubedili u to da smo narod zaostalih srednjevekovnih pagana ubuđalih načela i plitke vizije. Zbog toga što smo odrastali na zapadnoj kulturi koja do jednog trenutka zaista i ima svoje vrednosti, recimo do pojave Elvisa Prislija, a onda se strmoglavljava u iluziju o sebi. Tako i mi… Želeći da postanemo autentični, usvajamo sve ono što nas čini atraktivnim svetu i što slika neodoljivu sliku o nama, a ne govori istinu. Samim tim, svesni svoje neoriginalnosti, a već odvojeni od svojih korena, lutamo pustinjom kao onaj okrugli žbun bez korena koji na početku vesterna nosi neki pustinjski vetar i kotrlja ga do poprišta nečega zanimljivijeg čemu treba da zahvalimo što uopšte prisustvujemo tome. Sve će to prestati onog dana kada shvatimo svoju kulturu ili barem steknemo svest o njoj, a to se radi čitanjem, interesovanjem i obilaskom mesta koja su uporišta naše kulture i identiteta. Kada odete na Hilandar, u Studenicu, Žiču i Pećaršiju, promolite glavu na Gazimestan i tome slično, vi ste već svesniji toga ko ste i šta ste. Onda kada vas neki koren zaveže za mesto na kom su osamstogodišnji spomenici vašeg roda, tada ne samo da postajete svesni, već i ponosni.

Izgubiti pravoslavlje je sam gubitak autentičnosti i nas samih. Kako sačuvati duhovne epicentre Srbije?

– Gubljenje pravoslavlja je očigledno deo nekakvog svetskog poretka koji nas pravoslavne izbacuje kao pretnju napretku u globalizacijskim uslovima. Pravoslavlje ne dozvoljava gubitak sebe, svoje duše, svoje vere i jezika, pa samim tim ne dozvoljava globalizmu da ostvari svoj naum i postane nešto novoobožavano. Pravoslavlje neće dozvoliti da se ideja o bogočoveku zameni idejom o čovekobogu, tačnije, o nama samima kao centru postojanja, čemu nas uči pozitivna psihologija i „lajf-koučing”. Mi smo narod vernika u nešto veće, šire i značajnije od nas samih, a to svetu ne prija, jer ako ne objedini sve ljude, neće lako njima moći da upravlja. Pravoslavlje je novi pank, nova, a stara pobuna, najveća revolucija u savremenom svetu. Zato se valjda najviše ratova i generiše na prostorima pravoslavnih naroda. Što se naših duhovnih epicentara tiče, doći ćemo mi njima, bilo po prirodi stvari i identiteta, bilo po nevolji, ali težićemo im sve više.

Objavili ste knjigu ,,Pun kofer priča”. Koje buduće sfere interesovanja se kriju u Vašem koferu i kada možemo očekivati novu knjigu?

– Ovo je jedino pitanje na koje nemam konkretan odgovor. Svakako uvek pišem neke priče koje čujem ili doživim, tako da će još jedna knjiga priča, daće Bog, biti objavljena u narednih godinu ili dve, a pored toga, počeo sam da se bavim i pisanjem pozorišnih komada, pa ćemo videti da li će to ići u tako dobrom pravcu kao priče. Međutim, najviše od svega bih voleo da mogu da napišem roman, pa će to sasvim sigurno biti jedna od težnji u budućnosti. A što se samih priča tiče, u svakom koferu istih, mesto će uvek imati one koje nešto pokrenu u meni i molim Boga da mi da snage da doživljenu emociju mogu da prenesem na publiku, jer to i jeste uloga nas pisaca.