Stefan Stanišić, mladi pravoslavni hrišćanin,  govori o duhovnom putu, društvenim problemima i identitetu nas samih.

,, Kada promenimo sebe, promenićemo hiljadu oko sebe.“

 

Po promisli Gospoda, darovan si da svojim radom i govorom doprinosiš u oplemenjivanju ljudi na ovim prostorima. Koliko je izazovan takav podvig?

– Hvala Bogu ako je zaista tako. Izazovno jeste, ali kada čovek radi na korist svima, lakše prevazilazi poteškoće. Kada postoji razlog više, ne bi trebalo da dođe do prepreka sputavanja na tom putu. Iako je ponekad izazovno i teško, cilj mi je da vrednosti koje posedujem i kojih se pridržavam, ostanu na korist svima. Razmišljanjem izvan okvira i bavljenjem doprinosa vrednosti, umanjuje poteškoće, jer znajući zašto i zbog čega sve to radim, nastavljam dalje.

Sa porastom vere, iskušenja su veća. Kako istrajati na putu spoznaje i odupreti se nametanju drugačijih vrednosti?

– Slažem se da su iskušenja veća, kada je čovek više u vjeri. Bitno je da imamo referentnu tačku u životu i da ta referentna tačka bude Gospod Isus Hristos ili carstvo nebesko, jer tako uvjek znamo gde idemo. Bitno je da ne odustanemo, jer na taj način prevazilazimo sve prepreke i pokazujemo da ništa nije veće od našeg Gospoda. Samim tim pristupamo svim iskušenjima, i bez obzira na trenutno dato iskušenje,  uvjek trebamo zahvaliti Gospodu što imamo privilegiju da se borimo sa tim izazovima i uzdajući se uz njega da prevazilazimo iste. Ako imamo optimistički pogled na svet, naše okruženje će postati tako. Kada promenimo sebe, promenićemo hiljadu oko sebe. Starac Pajsije je govorio o tome: ,, U životu možemo da budemo ili kao pčele, ili kao muve. Ako stavimo muvu u polju cveća, ona će da traži nečistotu, dok će pčela u najgorem okruženju da traži taj jedan cvet sa kojeg će moći da uzme polen.“ Zato bi trebali da živimo kao pčele i da u najgorim okolnostima u životu, tražimo dobro.

Susrećemo se sa povećanom stopom smrtnosti kod mladih ( posledica konzumiranja alkohola, narkotika, brze vožnje.. ). Gde je uzrok gubljenja mladih života?

– Vjerujem da preovladava strah od tuđeg mišljenja i potreba društvenog prihvatanja. Kreiranjem lažnih potreba, koje smo stvorili sami ili nam je nametnuto od okruženja, dovodi do toga da je upravo to fokus mladom čoveku. Kada bismo se više bavili sobom, shvatili bi, da ne bi imali potrebe za neku vrstu poroka, koje bi na kraju, mogle biti kobne po nas i naš život. Izraženijim radom na sebi, iznutra ka spolja, a ne obrnuto, jer se često trudimo da na taj način budemo uklopljeni u okruženje i zanimljiviji drugima. Takođe, rekao bih i da radom na oboženju sebe, znaćemo kada je granica, a kada već to prelazi u zavist.

Iako se svet ,, ubrzao“, mi smo sve usporeniji. Na koji način se izboriti sa duhom lenjosti i strahom od darivanja svojih talenata svetu?

– Velika je zabluda nastala u narodu da se vreme ubrzalo, već vreme danas ima nas, što je govorio i otac Miloš Vesin. Zaista verujem da je tako, jer smo mi navike  koji su imali naši preci, zamenili kratkoročnim zadovoljstvima, koji ne mogu da nas ispune. Kada se krećemo ka Gospodu, mi ćemo konstantno biti ispunjeni iznutra, jer  u potrazi za Bogom, mi dobijamo smisao života. Dugoročna zadovoljstva pronalazimo na nepresušnom izvoru Božije reči, jer jedino je On Put, Istina i Život. Težnjom ka tome, imaćemo vreme koje nam je Gospod dao, a ne da ono ima nas. Naš narod često misli da od svojih talenata ne može živeti, ali Gospod je svakom dao dar, koji treba pronaći i dati drugima, jer nas podjednako sve voli.

Luksuz je postići unutrašnji mir. Zašto smo takav luksuz zamenili materijalnim? 

– Upoređivanjem sebe sa drugima, umesto da vodimo trku sami sa sobom. U životu je bitno da idemo ka tome da svakim danom budemo bolji, pratimo vrednosti koje su za nas ispravne, a ne da olako prihvatamo vrednosti su nam nametnute. Često se odreknemo  sebe i nečemu što smo mi privrženi, upravo iz toga što hrlimo ka materijalnom ili pak, iz potrebe za društvenom prihvatljivom legitimacijom ličnosti. Za mene je uspeh izgraditi porodicu i ostati istrajan u putu ka Gospodu, sve što dođe kasnije to je blagosloveno od Gospoda.

Vladika Nikolaj Velimirović je govorio: ,, Drži veru pošto – poto. I čekaj dok ljubav iz vere ne nikne. Izgubiš li ljubav, izgubio si mnogo, izgubiš li veru, izgubio si sve.“ Sa koliko ljubavi danas gajimo veru?

– Danas je dosta pogrešnog viđenja vjere i veliki broj ljudi se možda i deklariše da vjeruje, jer je trenutno moderno. Vrlo malo se shvata suštima vjere, gde mislim da najbolje razumemo kroz sama iskušenja i krizni period.  Dosta mladih mi se danas javlja sa tim uverenjima, da su neke situacije bezizlazne, ali uzdanjem u Gospoda, prevazilazi se svaki stepenik. Kada se prepustimo Božijim rukama, naša vjera dobija tu ljubavnu podršku, a naše uzdanje u Gospoda da prevaziđemo sve probleme. Bez vjere ne možemo, ali ljubav je potpora svega. Data nam je od Gospoda, da kroz slobodnu volju volimo Gospoda i druge ljude, koja će doprineti jednom ljepšem životu.

Pokrenuo si ,,Akademiju Vitez“. Šta polaznici mogu naučiti i saznati?

– Trenutno je online zajednica, gde je glavni cilj pružanja sadržaja za rad na sebi, koji je utemeljen na pravoslavnom sadržaju.  U savremenom životu, ponekad ne postoji dovoljno vremena u detaljno ulaganje i posvećivanje vremena izgradnje sebe. Ideja se stvorila o pružanju kvalitetnog, temeljno građenom pravoslavljom sadržaju, gde mi je cilj pružiti ključne stvari koje su potrebne ljudima. Ne smatram sebe učiteljem, već samo pokretačem usnulih potencijala ljudi. Način na koji se ljudi mogu priključiti su putem linka, gde dobijaju potrebni materijal, a takođe, postoje i tematski razgovori u kojima mogu učestvovati.

Da li si razmišljao o tribinama u obrazovanom školskom sistemu?

–  Jesam. Voleo bih zaista da se to realizuje i da na takav način doprinesem u otkrivanju potencijala u mladim ljudima.

Izgubiti Kosovo i Metohiju je izgubiti pečat autentičnosti i tradicije. Kako sačuvati duhovni epicentar?

– Prvo bih zamenio rječ pomoć za podrška našem narodu, gde vjerujem da bi u što većem broju trebalo da posećujemo naš narod i naše hramove. Potrebna je zajednica svih nas, ali pitanje je koliko smo zaista svesni toga. Mi imamo veliku slobodu, koju ne cenimo dovoljno, dok naš narod na Kosovu i Metohiji nema, a opet čine zajedništvo. Mislim da dosta imamo da naučimo od njih i da zavisi od nas samih i odnosu prema svemu. Moramo da pružimo podršku, zajednicu, zajednički duhovni put i da vjerujemo u to da je i dalje to naš duhovni centar, bez obzira na političke situacije. Ujedinjavanje između nas i osvešćivanje da smo mi jedan narod, tako treba i da se odnosimo jedni prema drugima. Svi smo mi jedno i zajedno moramo poneti duhovni podvig.

Zašto smo generacijski ,,sebičan“ narod?

–  Nedostaje nam oboženje. Nismo svesni o ljubavi prema Gospodu i bez toga ne može postojati ni sloga, ni zajedništvo.

Pešačio si od Bijelog Polja do Ostroga. Koliko nas hodočašće vraća u realnost i osvešćuje od virtualnog sveta?

– Hodočašće nas definitivno vraća u realnost, gde nas podseća o ispitivanju sebe. Na tom putu sam dosta puta pomislio da odustanem, u smislu da nastavim put prevoznim sredstvom, a ne peške. Bilo je povreda, umora, iscrpljenosti, nedostatka doma.. Ono što nam je pomoglo, jeste, što smo se negde moj prijatelj i ja fokusirali na male ciljeve, kako smo prolazili mesto po mesto, i ta zajednička međusobna podrška kada bi naišao neki težak period odustajanja. Kada smo stigli do manastira i pogledali celokupni put, shvatili smo zašto je bilo vredno da ne odustanemo. Iako smo naivno krenuli na put, bez ikakvog spremanja, tih poslednjih 10 kilometara, su bili najteži. Zaista je bila dirljiva scena kada smo stigli, gde sam shvatio da je sve moguće i da trebaš da vjeruješ i svako iskušenje možeš da prevaziđeš, ako je to bogougodna stvar. Malim koracima do velikih pobeda, uz ljubav prema Gospodu.

Ljiljana Habjanović Đurović je napisala knjigu ,, So zemlji“ o životu Svetog Vasilija Ostroškog, Gde danas pronaći so zemlje?

– So zemlji definitivno trebamo tažiti u žitijima svetih i njihovim delima, jer su za života ispovedali vjeru i Gospoda našeg Isusa Hrista, ali takođe bih rekao da dosta naših otaca i duhovnika su zaista potkovani znanjem svetih otaca i jako lepo prenose. Dosta lepih i korisnih stvari sam naučio od oca Rafaila Boljevića, jer poseduje duhovnu potporu, koju na neki blizak način prenosi ljudima kroz misli i dela svetih otaca. Takođe, jedan od snažnih duhovnika je bio i Mitropolit Amfilohije, koji je ostavio veliki trag i pečat, fizički će uvjek nedostajati ali duhovno je tu.

Tvoja majka je jedna od osnivača humanitarne organizacije – Vitezovi Kneza Miroslava. Kako ljudi mogu doprineti organizaciji?

– Postoji instagram profil: ,, vitezovi_kneza_miroslava“, na koji mogu zainteresovani ljudi da se jave. Način doprinosa je  uvek u vidu odeće, hrane, ili novčanim sredstvima. Sama organizacija se bavi izgradnjom doma, doniranjem životnih potreba i skupljanjem pomoći za lečenje.

05. 12.2025. godine imamo humanitarni koncert gde se skupljaju sredstva za izgradnju crkve Svetog Jovana u Bjelom Polju, kao i za novogodišnje paketići za decu na Kosovu i Metohiji.

Gde je Stefanov pečat?

– Bio je dugo zakopan ispod straha od  svesnosti svog  neizgrađenog kredibiliteta, ali počeo je da se stvara jedan dijamant, koji se postiže u Gospodu Isusu Hristu. Sve ovo što sam govorio, nije moje, dato mi je od Gospoda da to koristim, dok sam ovde. Želeo bih da kažem da nisam autoritet, već smo svi isti i jedino se takmičimo sami protiv sebe. Ono u šta vjerujem, jeste da će pečat koji mi je dat, biti na korist svima nama.